Uticaj minimiziranja negativnih posledica na HIV i upotrebu nedozvoljenih droga

Postoji široka podrška programima smanjenja štetnosti kao suštinskoj komponenti za odgovor na epidemije HIV-a i upotrebe ilegalnih droga. Međutim, uprkos rastućem međunarodnom prihvatanju ovog koncepta i dalje postoji snažno protivljenje ovom pristupu, uz kritičare koji tvrde da programi smanjenja štetnosti omogućavaju upotrebu droga. Studija sprovedena u Vankuveru pruža ubedljivu slučaj koja pokazuje da se mnogi pozitivni uticaji smanjenja štetnosti mogu postići dok se istovremeno podržavaju ciljevi vezani za lečenje zavisnosti. Dok je dokaza za delotvornost ovog koncepta očigledno sve više, nažalost ideološke i političke prepreke za sprovođenje programa smanjenja štetnosti u Kanadi su i dalje prisutne. Kao što je dokazano u studiji iz Vankuvera, ali u drugim slučajevima, programi za smanjenje štetnosti ne pogoršavaju upotrebu droga i ne potkopavaju napore u lečenju i stoga bi trebalo da zauzmu zasluženi prostor u kontinuitetu programa i usluga koje se nude ljudima koji koriste droge.

Široko rasprostranjena podrška programima smanjenja štetnosti kao suštinskim odgovorima na negativne efekte od upotrebe nedozvoljenih droga nastavlja da raste. Međunarodna zdravstvena tela, uključujući Svetsku zdravstvenu organizaciju (SZO) i Zajednički program Ujedinjenih nacija za HIV/AIDS (UNAIDS), preporučuju programe smanjenja štetnosti kao najbolju praksu i ključnu za smanjenje infekcije HIV-om među ljudima koji koriste [1]. Sveobuhvatni paket za prevenciju, lečenje i brigu o HIV-u kod ljudi koji koriste droge, a koji su pripremile SZO i UNAIDS preporučuje obezbeđivanje sterilnih igala i špriceva, kao i supstitucionu terapiju opijatima. Neke javne zdravstvene i nevladine organizacije u različitim okruženjima su već pokrenule ovakve programe [2, 3].

Uprkos rastućem međunarodnom prihvatanju pristupa smanjenju štetnosti kao strategije zasnovane na dokazima za minimiziranje negativnih posledica u vezi sa upotrebom nedozvoljenih droga, protivljenje i dalje postoji. Oni koji se snažno protive smanjenju štetnosti obično tvrde da programi kao što su distribucija špriceva i ustanove za upotrebu droga pod nadzorom doprinose većoj konzumaciji droga i podrivaju napore u lečenju zavisnosti od droga [4]. Međutim, veliki deo ovih argumenata se oslanja na neobjavljene slučajeve grupa za borbu protiv droga i može se smatrati upitnim zbog neispunjavanja prihvaćenih akademskih standarda [5, 6].

Kako, sa jedne strane, kritike i zabrinutost nastavljaju da budu prisutne čak na nekim medijima [7], sa druge strane dokazi koji podržavaju smanjenje štetnosti nastavljaju da rastu. Pored toga sve je više i istraživanja koja pokazuju da smanjenje štetnosti ne omogućava upotrebu droga kod pojedinca, niti na nivou zajednice. Grad Vankuver predstavlja zanimljiv primer takvih efekata. Krajem 1990-ih, Vankuver je bio mesto masovnih epidemija HIV infekcije i predoziranja među korisnicima droga. Kao odgovor, regionalna zdravstvena uprava pokrenula je agresivan odgovor javnog zdravlja, koji je uključivao povećanje distribucije špriceva, terapiju održavanja metadonom i uspostavljanje prve sankcionisane ustanove za upotrebu droga pod nadzorom u Severnoj Americi. Nedavni izveštaj koji ispituje podatke izvedene iz tri studije finansirane od strane američkog Nacionalnog instituta za zloupotrebu droga otkrio je da su stope HIV i HCV infekcije, kao i drugi pokazatelji rizika i štetnosti povezanih sa drogom, naglo opali u Vankuveru u poslednjih 15 godina [8]. Na primer, deljenje špriceva je smanjeno sa približno 40% u 1996. na manje od 2% u 2011. godini, a to se u velikoj meri može pripisati povećanju distribucije sterilnog pribora za injektiranje [8]. U isto vreme, došlo je do dramatičnog porasta prestanka u korišćenju droga. Kao što izveštaj takođe pokazuje, ovi zdravstveni dobici su postignuti uprkos neuspehu napora za smanjenje ponude droga, o čemu svedoči činjenica da su dostupnost i cena nedozvoljenih droga ostali stabilni u Vankuveru više od 10 godina [8].

Iako je jasno da su lokalni donosioci odluka u Vankuveru bili ubeđeni u vrednost programa smanjenja štetnosti, nažalost, izgleda da je savezna konzervativna vlada Kanade odlučila da ignoriše dokaze i prihvati pristup politici droga koji je ne samo skup, već i neefikasna u smanjenju upotrebe i ponude nedozvoljenih droga [8, 9]. Takve neuspešne politike nastavljaju da nanose štetu ljudima koji uzimaju droge tako što stavljaju naglasak na neuspešne pristupe sprovođenja zakona u borbi protiv upotrebe nedozvoljenih droga [10, 11]. Dalje, po prvi put od 1987. godine, termin „smanjenje štetnosti“ je uklonjene iz kanadske nacionalne strategije za borbu protiv droga [12]. Savezna vlada je takođe ostala protiv ustanove za upotrebu droga pod nadzorom u Vankuveru. Uprkos njihovim brojnim pokušajima da zatvore ustanovu, jednoglasna odluka Vrhovnog suda 9-0 omogućila je ovom programu spasavanja života da nastavi da funkcioniše uz izuzeće od saveznih zakona o drogama [13]. Savezna vlada nastavlja da postavlja nepotrebne blokade u povećanju broja ovakvih ustanova u Kanadi. Uvođenje zakona Zakona o poštovanju zajednica, propisuje neophodnu podršku lokalne zajednice i policije pre nego što se nova ustanova može uspostaviti i daje saveznom ministru zdravlja isključivo ovlašćenje u odobravanju novih ustanova da rade pod izuzećem [14]. U suštini, vlada ovim stavlja policijske interese ispred javnog zdravlja.

Dokazi koji podržavaju programe smanjenja štetnosti nastavljaju da rastu, kao i dokazi koji pokazuju da nema pogoršavanja individualnih i društvenih obrazca upotrebe droga. Jasno je da programi kao što je onaj sproveden u Vankuveru spasavaju živote i podržavaju, a ne potkopavaju, napore lečenja povezujući pojedince sa različitim oblicima lečenja zavisnosti. Nažalost, uprkos dokazima iz Vankuvera koji pokazuju da je reakcija na smanjenje štetnosti poslužila za značajno smanjenje negativnih efekata od droge bez povećanja lokalne upotrebe droga, prepreke za sprovođenje programa smanjenja štetnosti u Kanadi ostaju. Ove prepreke, sve društvene i političke prirode, imaju ogroman potencijal da pogoršaju ljudsku patnju koja se može sprečiti i postave ogroman i nepotreban teret kanadskom zdravstvenom sistemu.

Došlo je vreme da se poštuju preporuke vodećih svetskih zdravstvenih tela. Zastareli argumenti protiv smanjenja štetnosti i dalje postoje, ali oni dolaze od onih koji ignorišu dokaze i stavljaju ideologiju i politiku ispred javnog zdravlja. Ne može se više tvrditi da smanjenje štetnosti pogoršava upotrebu droga i podriva napore u lečenju. Dokazi iz Vankuvera i drugih mesta jasno pokazuju da programi smanjenja štetnosti obično rade ono za šta su osmišljeni – smanjuju štetu u vezi sa drogom, podržavaju napore u lečenju zavisnosti, i na taj način zauzimaju zasluženi prostor sa kontinuumom programa i usluga koje se nude kao alternativna opcija za lečenje zavisnosti od droga.

Autori: Lianping Ti i Thomas Kerr

Litretura:

1. WHO, UNODC, UNAIDS: WHO, UNODC, UNAIDS Technical Guide for Countries to Set Targets for Universal Access to HIV Prevention, Treatment and Care for Injecting Drug Users. 2012, Geneva: WHO
2. Beyrer C, Malinowska-Sempruch K, Kamarulzaman A, Kazatchkine M, Sidibe M, Strathdee S: Time to act: a call for comprehensive responses to HIV in people who use drugs. Lancet. 2010, 376: 551-563. 10.1016/S0140-6736(10)60928-2.
3. Strathdee S, Stockman J: Epidemiology of HIV among injecting and non-injecting drug users: current trends and implications for interventions. Curr HIV/AIDS Rep. 2010, 7: 99-106. 10.1007/s11904-010-0043-7.
4. Ontario Association of Chiefs of Police: Supervised Injection Sites: A Position Paper by Ontario’s Police Leaders. 2012, Ontario: Ontario Association of Chiefs of Police
5. Wood E, Montaner JS, Kerr T: Illicit drug addiction, infectious disease spread, and the need for an evidence-based response. Lancet Infect Dis. 2008, 8: 142-143. 10.1016/S1473-3099(08)70021-5.
6. Marshall BD, Milloy M-J, Wood E, Montaner JS, Kerr T: Overdose deaths and Vancouver’s supervised injection facility – authors’ reply. Lancet. 2012, 379: 118-119. 10.1016/S0140-6736(12)60055-5.
7. Kay B: Insite clinic enables drug users and helps spread human misery. National Post. 2011,http://fullcomment.nationalpost.com/2011/05/18/barbara-kay-insite-clinic-enables-drug-users-and-helps-spread-human-misery/
8. Urban Health Research Initiative of the British Columbia Centre for Excellence in HIV/AIDS: Drug Situation in Vancouver. 2013, Vancouver: British Columbia Centre for Excellence in HIV/AIDS
9. Werb D, Kerr T, Nosyk B, Strathdee S, Montaner J, Wood E: The temporal relationship between drug supply indicators: an audit of international government surveillance systems. BMJ Open. 2013, 3: e003077-
10. Milloy M, Wood E, Small W, Tyndall M, Lai C, Montaner J, Kerr T: Incarceration experiences in a cohort of active injection drug users. Drug Alcohol Rev. 2008, 27: 1-7. 10.1080/09595230701711157.
11. Ti L, Wood E, Shannon K, Feng C, Kerr T: Police confrontations among street-involved youth in a Canadian setting. Int J Drug Policy. 2013, 24: 46-51. 10.1016/j.drugpo.2012.06.008.
12. DeBeck K, Wood E, Montaner J, Kerr T: Canada’s new federal “National Anti-Drug Strategy”: an informal audit of reported funding allocation. Int J Drug Policy. 2009, 20: 188-191. 10.1016/j.drugpo.2008.04.004.
13. DeBeck K, Wood E, Montaner J, Kerr T: Canada’s new federal “National Anti-Drug Strategy”: an informal audit of reported funding allocation. Int J Drug Policy. 2009, 20: 188-191. 10.1016/j.drugpo.2008.04.004.
14. Butler M, Phillips K: Legislative Summary of Bill C-2: An Act to amend the Controlled Drugs and Substances Act. 2013, Ottawa, ON: Parliament of Canada