Unos mikroplastike kod beba i novorođenčadi značajno je veći nego što se pretpostavlja, a čak i u malim dozama može imati negativan uticaj.
Novorođenčad i bebe se u velikoj meri oslanjaju na ukus u kontaktu sa svetom – praktično sve što mogu da dohvate stavljaju u usta. Ova razvojna faza traje okvirno do treće godine života, ali do tada mališani na taj način otkrivaju da li je nešto hrana ili nije, da li je slatko ili kiselo, meko ili tvrdo, toplo ili hladno…
Jedna studija iz 2021. godine pokazala je da se u fecesu beba nalazi čak 10 puta više mikroplastike nego kod odraslih, što ne čudi obzirom da je sve oko nas napravljeno od plastike ili njom obloženo. Velika većina flašica za bebe napravljena je od polipropilena (čak 80%), a flašice ispuštaju veliku količinu mikroplastike u tečnost. Naučnici sa Triniti koledža u Dablinu objavili su studiju koja je šokirala naučnu zajednicu – procenjuje se da bebe progutaju do 4,5 miliona plastičnih čestica na dan kada se hrane iz polipropilenskih flašica. Kada uzmemo u obzir da studija nije obuhvatila ostale činije za hranjenje, pribor, cucle, i druge plastične predmete u upotrebi, može se pretpostaviti da je unos mikroplastike značajno veći. Period nicanja zuba kod beba posebno intenzivira ovaj unos zbog stalnog žvakanja raznih predmeta koji su u dometu malog deteta.
Izloženost mikroplastici i različitim hemijskim aditivima počinje čak i pre rođenja deteta. Jedna studija merila je nivo BPA kod trudnica i ustanovila da je srednji nivo BPA među ženama koje su pobacile bio viši nego što među ženama sa živorođenom decom, i to bez obzira na parametre poput starosti i BMI. Istraživači u Italiji otkrili su mikroplastiku čak i u majčinom mleku. Različite hemikalije u hrani, pićima i konzumiranim proizvodima za ličnu negu majki koje doje prenose se na potomstvo, i to sa potencijalno toksičnim efektom. Novija istraživanja otkrivaju prisustvo mikroplatike i u placenti. Fetus kroz placentu dobija kiseonik i hranljive materije od majke i eliminiše otpadne proizvode iz krvi. Mikroplastika koja se akumulira u placenti može da ugrozi ove procese i dovede do preeklampsije i urođenih mana.
Oko 70% tkanina od kojih se pravi odeća proizvedeno je od plastike, na bazi nafte (poliester je polietilen teraftalat, akril je poliuretan, najlon je poliheksametilen adipamide, spandeks je polietar-poliurea kopolimer). Svi ovi sintetički materijali čine tekstil koji ne mora da se pegla, lagan je, otporan na vodu i brzo se suši. Iako za uzvrat zadržavaju vlagu jer “ne dišu”, ovi materijali su zbog svojih “prednosti” često preferirani i kada je u pitanju odeća za bebe. Na žalost, i sva ova sintetička vlakna (odeća, posteljine, nameštaj, dušeci, tepisi, itd.) ispuštaju u okruženje mikrovlakna.
Još jedan izvor mikroplastike su igračke za decu – određeni izvori tvrde da je čak 90% igračaka napravljeno od plastike, najčešće od polivinilhlorida (PVC) i bisfenola A (BPA) koji su dokazano kancerogeni). Ove igračke bebe često žvaću, što povećava unos mikroplastike i potencijalno ometa rad endokrinog sistema stvaranjem visokog nivoa estrogena.
Međutim, mališani su okruženi plastikom i van naših domova. Na dečijim igralištima je koncentracija mikroplastike do 5 puta veća nego u urbanim parkovima van njih. SBR (stiren-butadien) je sintetička guma otporna na vodu, soli, slabe kiseline i atmosferske uticaje koja se često koristi za podno oblaganje otvorenih i zatvorenih igrališta, parkova i drugih rekreacionih objekata. Ova guma se najčešće dobija obradom otpadnih guma, a iz nje se oslobađa niz hemikalija i čestica.
