Svi smo nekada želeli da unapredimo svoj život uvođenjem novih navika u našu svakodnevicu i nekako smo skloni da pravimo ogromne planove – „želim da krenem da trčim jer bih da istrčim beogradski maraton”, „želim da smršam jer imam dvadeset kilograma viška”, „želim da potpuno ostavim digitalne tehnologije jer četiri sata dnevno provodim na društvenim mrežama”… Realnost nam pokazuje da nije dobro da pravimo tako velike planove, jer već prva frustracija može da nas osvesti koliko smo daleko od postignuća i od toga da taj veliki plan i ostvarimo.
Stručnjaci kažu da je jako važno da definišemo šta zapravo stvarno želimo – zdrav život, da redovno vežbamo, da jedemo zdravo češće, da manje vremena provodimo na internetu – a do velikog cilja stižemo putem mnogo malih koraka, i to tako da ti mali koraci zaista budu minorni. Na taj način sadimo jedno malo zrno moći, a ostvarujući te male korake, mi to zrno zalivamo, osnažujemo sopstvene kapacitete, sopstveno samopouzdanje i lakše usvajamo nove navike.
Nije promena navika vezana za definisanje velikih ciljeva, nego za odlučnost da ćemo biti konstantni i vrlo posvećeni ostvarenju nekog nama jako važnog cilja. Ta odlučnost da stalno ponavljamo neku aktivnost, neki oblik ponašanja koji želimo da usvojimo, je presudan za kreiranje navika.
U procesu donošenja odluke šta želimo da postignemo jako je važno da čitamo, istražujemo, vidimo šta ćemo dobro doneti sebi ukoliko određenu naviku kreiramo ili neku staru lošu izbacimo. Zatim je bitna motivacija, koja može biti spoljna i unutrašnja. Vrlo često kada menjamo oblik ponašanja vezan za naše zdravlje naša okolina može reći „smršaj” ili „jako si pasivan” ili „nezdravo se hraniš”. To čini spoljnu motivaciju. Svaka promena je bolja ukoliko kreće od unutrašnje motivacije – „mogu ja to”, „želim kvalitetniji život”, „želim što manje poseta lekaru” i slično. Pritom, jako je važno da izbegavamo okidače. Ako ne želimo da budemo zavisni od društvenih mreža ne treba da provodimo dva sata dnevno na mobilnim uređajima, čak ih malo sklonimo od sebe. Važno je takođe da imamo neku zamensku aktivnost – „neću da gledam u ekran već ću pročitati knjigu, naslikaću nešto, popiću kafu sa prijateljima, ili čak odgledati neku seriju”, sve to može da zameni neku lošu naviku. Ono što je najvažnije je strpljenje. Menjanje navika nije maratonska trka. Menjanje navika je zapravo mnogo malih sprintova da bismo došli do te kilometraže koju treba da istrčimo na kraju. Dakle, strpljenje znači da se spremamo kao da ćemo trčati maraton ali sebi zadajemo kratke, fine, moguće i ostvarljive zadatke. Na taj način sebe bodrimo da dođemo do promene koja nam je neophodna.
Autor: Ana Mirković, psihološkinja
