Ukoliko ste nedavno išli na letovanje ili makar putovali van grada na vikend, veoma je verovatno da ste videli mnogo dece koja putuju, ručaju ili hodaju ulicom držeći mobilne telefone ili tablete ispred sebe. Pitanje sa kojim se suočavaju roditelji je kako da pomognu svojoj deci koju je već delimično ili intenzivnije zahvatila ova groznica ili su na putu da im se to desi.
Iako u zvaničnoj dijagnostici i statistici mentalnih poremećaja ne postoji pojam zavisnost od tehnologije, internet zavisnost je pojam koji prepoznaje Američko udruženje psihologa, dok zemlje poput Kine i Južne Koreje u svojim istraživanjima za Svetsku zdravstvenu organizaciju ističu Internet kao jednu od najvećih pretnji javnom zdravlju.[1]
Kada je reč o Srbiji,dečji psiholog Žana Pavlović ističeda prema poslednjim istraživanjima svaki srednjoškolac provede od 3 do 5 sati na internetu. „Kod mladih ljudi posebno je rizično korišćenje interneta i video igrica. U Zagrebu na primer jedan deo Klinike za decu sa teškoćama u razvoju preusmeren je na decu koja prekomerno koriste internet. Sa druge strane, imamo situaciju da nam je internet bio neophodan tokom korone, zbog onlajn nastave, te smo sami decu usmerili na to. Ipak, ne smemo zaboraviti lični kontakt jer nas to čini ljudima”, dodaje Žana.
Iako ne smemo da zaboravimo brojne benefite koje internet donosi, moramo biti svesni i njegovih opasnosti, a to su zavisnost, društvena izolacija ili razvoj socijalnih fobija. Naša sagovornica ističe da ni roditelji ni stručnjaci nisu svesni potencijalnih opasnosti sadržaja koji se plasira na mreži budući da nakon objavljivanja slike na internet više praktično nemamo kontrolu nad njom.
„Nedavno sam čitala da je 40% korisnika Tik Toka mlađe od 24 godine. Česti su izazovi na toj mreži, ponekad sa velikim ili tragičnim posledicama. Pre svega potrebno je edukovati roditelje, a zatim i mlade. Iako su često mlade osobe kompetentnije kada je reč o tehnologiji i internetu, moramo kod njih podsticati razvoj kritičkog mišljenja i odgovornosti. Njima je virtuelni svet jako zanimljiv i za jedan lajk bi učinili sve da u njemu budu prisutni i prihvaćeni”, dodaje psihološkinja.
U periodu adolescencije karakteristično je rizično ponašanje mladih, jer oni tada imaju potrebu za rušenjem autoriteta i granica. Najbolji savet roditeljima i u tom slučaju je razgovor, otvorenost u komunikaciji i sveprisutnost u kontroli ne samo vremena provedenog na internetu, već i sadržaja.
„Ono što je dobro kod mlađe dece je da roditelji zajedno sa decom postave pravila ponašanja na inernetu, a ne da ih uspostavljaju sami. Dobro je da zajedno pogledaju šta je to što deca prate i kako se snalaze. Na internetu je takođe i puno predatora i onih koji nemaju dobre namere. Stoga, kako deca nemaju razvijeno kritičko mišljenje, treba voditi računa sa kim dete komunicira i sa kim se druži na internetu. Decu treba odgajati na takav način da sve ono što bi radili u stvarnom svetu zapravo rade i u virtuelnom. To znači da ne razgovaraju sa nepoznatima, da ne objavljiju nešto čime mogu uvrediti druge, da ne komentarišu nešto loše. Fali nam kulture ponašanja i komunikacije”, odsečna je Žana.
Zavisnost od rizičnog ponašanja koje mladi dokumentuju i prikazuju na svojim društvenim mrežama je tema koja privlači mnogo pažnje u Sjedinjenim Američkim Državama.
„Internet sadržaji su puni nasilja, pre svega vršnjačkog koje se sa igrališta i hodnika preselilo na internet tako da moramo voditi računa. Znamo da jedna objava može izazvati nasilje nad nekim. Važno je da edukujemo i decu da ne otkrivaju lične podatke. Negde sam čitala da nije pitanje hoće li se dete susresti sa neprimerenim sadržajima, već kada će. Po nekim podcima oko 70 odsto dece uzrasta od 9 do 11 godina je videlo neprimerene sadržaje”, zaključila je Žana i apelovala na roditelje da budu tu za svoju decu, vode sa njima otvorene razgovore i budu zainteresovani za njihove potrebe i interesovanja.
[1] https://www.familyaddictionspecialist.com/blog/the-6-most-common-types-of-technology-addiction
