Savremeni čovek danas živi veoma brzo i zbog toga mnoge odluke donosi u „petoj brzini”. Slično i sa hranom neretko pribegava instant rešenjima koja su često puna aditiva i prema nekim istraživanjima izazivaju zavisnost. Može li „brza hrana” biti i zdrava pitali smo Teodoru Delić, terapeutkinju za zavisnost od šećera i hrane.
„Hranu nije korisno deliti na zdravu i nezdravu ili dobru i lošu. Takva razmišljanja nas neminovno vode u nešto što se u psihologiji naziva crno-belo razmišljanje. U tom kontekstu, ispravnije je govoriti o pravilnoj i nepravilnoj ishrani, kao i namirnicama koje su nutritivno bogate ili siromašne”, objašnjava Teodora.
U našoj kulturi, hrana ima izuzetno važnu ulogu i često je povezana sa različitim događajima i emocijama. Sa njom slavimo, praznujemo, tugujemo. Iako su ovi obrasci ponašanja duboko ukorenjeni, važno je znati da je moguće promeniti ih. Teodora kao stručnjak postavlja pitanje da li mi želimo da se hranimo zdravije.
“Verujem da brza hrana može biti donekle i „zdrava” ukoliko se nutritivna vrednost obroka dobro izbalansira, ali pre svega, ukoliko se konzumira svesno, sa užitkom i bez krivice, jer ako jedemo brzo, nesvesno, sa ogromnom grižom savesti – ne samo da narušavamo fizičko, već narušavamo i mentalno i emocionalno zdravlje.”
Ako govorimo o zdravim osobama bez metaboličkih oboljenja Teodora savetuje primenu principa 80/20.
“Posmatrano kroz prizmu ishrane, to znači da 80% vremena konzumiramo nutritivno kvalitetniju hranu, a 20% nutritivno siromašniju poput pekarskih proizvoda, industrijskih slatkiša, grickalica, gaziranih sokova.”
Ovakve životne odluke ne samo da će pozitivno uticati na naše zdravlje već se mogu i pozitivno odraziti na naš kućni budžet budući da štede novac.
“Na kioscima brze hrane možemo umesto pljeskavice u lepinji, uzeti meso bez lepinje sa prilog salatama i preskočiti poneki umak, u pekari umesto bureka poručiti sendvič, koji može biti kvalitetan obrok ako sadrži u sebi sve potrebne nutrijente – kifla kao izvor ugljenih hidrata, neki komad mesa, sira, tofu kao izvor proteina i povrće kao izvor vlakana, vitamina, minerala. Vrlo brzo možemo skuvati ili ispeći jaja, pomešati konzervu ribe sa salatom iz kese, već spremnom za upotrebu, u tegli pripremiti domaću ovsenu kašu. Isto tako veoma brzo, lako, čak i bez paljenja šporeta možemo pripremiti obroke za naredni dan i poneti ih sa sobom.”
Zbog čega se danas sve češće govori o zavisnosti od brze hrane?
Iako je ovaj fenomen u fazi istraživanja, zavisnost od hrane još uvek nije zvanično priznata dijagnostička kategorija, vode se velike stručne rasprave i debate o terminologiji, da li ćemo to nazvati zavisnošću od hrane, zavisnošću od šećera, brze hrane ili industrijski obrađene hrane.
„Nama je to u ovom trenutku najmanje bitno, možete to nazvati kako god želite, ali očigledno je da u praksi svedočimo porastu broja osoba koje se bore sa gojaznošću, dijabetesom, insulinskom rezistencijom, poremećajima u ishrani i pojedincima koji uprkos svim naporima ne uspevaju da dostignu idealnu kilažu i vrte se u začaranom krugu”, istakla je Teodora.
Kada govorimo o zavisnosti od hrane, važno je shvatiti da ona obuhvata mentalne, emocionalne, fizičke i duhovne poteškoće. Najčešće, ona ne nastaje zbog same hrane, već kao posledica korišćenja hrane kao sredstva koje nam omogućava da se osećamo bolje.
Brza hrana je industrijski obrađena hrana, izmišljena od strane čoveka, a ne prirode. Naši preci su se hranili pretežno biljnom hranom, voćem, povrćem, orašastim plodovima i ponekad mesom koje su sami lovili.
„Nije tajna da timovi stručnjaka rade zajedno kako bi stvorili proizvode koji su neodoljivi i koji izazivaju želju da neprestano jedemo. Precizna mešavina sastojaka kao što su so, šećer i masti, koriste se kako bi se postigao određeni ukus i tekstura koji stimulišu centar za zadovoljstvo u našem mozgu, glavni centar zaslužan za razvijanje zavisnosti. Na primer, visok sadržaj soli može pojačati ukus hrane, čineći je privlačnijom za naše nepce. Šećer, koji je često dodat hrani, deluje na naše centre za nagradu u mozgu, izazivajući osećaj zadovoljstva i podstičući nas da konzumiramo još. Masti dodaju punoću ukusa i kremastu teksturu hrani, što je čini izuzetno prijatnom za naše čulo ukusa. Kombinacija ovih sastojaka stvara tzv. Efekat blaženstva, koje želimo da večno traje, zato iznova i iznova konzumiramo hranu”, pojašnjava Teodora.
Ona dodaje da ljudi neretko odlaze u drugu krajnost odnosno postaju zavisni od zdrave hrane.
„Ortoreksiju karakteriše opsesivna i preterana preokupiranost zdravim stilom života. U svakodnevnom životu se manifestuje kao opsesija oko toga da jedemo “zdravo” da to počne da nam upravlja životom na loš način. Plašimo se određenih namirnica, brojimo kalorije, preterano vežbamo preko svojih mogućnosti.”
Ni jedan ni drugi ekstrem nisu dugoročno održivi niti dobri za naše zdravlje. Ukoliko se dugo vrtite u začaranom krugu dijeta – prejedanje ili želite da prestanete da jedete slatkiše i grickalice ili pak opsesivno razmišljate o hrani i ne pronalazite rešenje sami, potražite stručnu pomoć. Uz podršku, razumevanje i posvećenost, možemo naučiti nove načine reagovanja i razviti zdravije odnose sa hranom.
