„Zbog čega jedem samo organske jabuke?“, „Detoks jednom u tri meseca“, „Kako doživeti 100?”, „Otkrijte moć čija semenki”, „Pogledajte kako izgleda žena koja 20 godina ne jede meso” samo su neki od naslova popularnih novinskih tekstova ili opisa video snimaka na Instagramu i Tik Toku.
Kako smo od gojazne nacije ekspresno postali ona koja pasionirano vodi računa o zdravlju i zdravoj ishrani, da li je reč samo o trendu, nosi li to neke opasnosti i možemo li reći da smo postali zavisni od zdravlja pitali smo prim dr Mariju Đurović, specijalistu psihijatrije i subspecijalistu psihoterapije KBC „Dr Dragiša Mišović -Dedinje. „Moje razmišljanje ide u pravcu ozbiljnih promena u društvu, ne samo našem već i u svetu. Reč je o sve većem narcizmu. Imamo stereotipe da morate da imate određenu kilažu, izražene trbušne i druge mišiće, da vam lice izgleda na određeni način.”
Doktorka objašnjava da preterana briga o zdravlju uopšte nije zdravlje. Tako danas često na društvenim mrežama i u časopisima možemo naići na pojam ortoreksija koji se vezuje za poremećaj u ishrani uzrokovan preteranom željom za strogo zdravim stilom života.
„Ortoreksija ne postoji ni u jednoj međunarodnoj klasifikaciji bolesti, već se o njoj govori na društvenim mrežama, u medijima, časopisima i ja sad ne znam da li to zvuči otmenije kada za nekoga kažete da ima „ortoreksiju nervozu“ jer to izaziva strah kod ljudi, a kada kažete da neko ima „bulimiju nervozu“ to izaziva stid. Ortoreksija je dovoljno između svih široj populaciji poznatih poremećaja ishrane i zvuči neutralno. Kao pojam je uvedena devedesetih godina prošlog veka i jedan doktor u Americi ga koristi za preteranu preokupiranost zdravom hranom. U tom slučaju osobe imaju potrebu da zdravom ishranom poboljšaju svoje zdravlje, tako što jedu sirovu hranu ili unose hranu koja ne sadrži određene supstance, ali biranjem određenih grupa hrane oni paradoksalno mogu dovesti svoje zdravlje ili telo do nezdravih granica, jer ne unose dovoljno telu neophodnih nutrijenata pa dođe do smanjenja količine gvožđa, proteina i slično. Takođe, ovakav pristup može dovesti i do anksioznosti, socijalne izolacije, gubitka kapaciteta da se ljudi hrane na adekvatan način u skladu sa podnebljem na kojem žive. Nema mnogo razlike u odnosu na anoreksiju, jer u oba slučaja može doći do pothranjenosti ili razvoja poremećaja ishrane, bulimije, tzv. bindž itinga. Imajući to u vidu, ja bih to okarakterisala kao nešto što mi kliničari zovemo subklinički poremećaj ishrane.”
Dr Đurović navodi da se u radu susretala sa pacijentima koji zbog preterane brige o zdravlju ručaju na primer po 10 pomorandži, što takođe nije zdravo i ističe da je ravnoteža ključ svega, savetujući izbalansiranu ishranu i umerenu fizičku aktivnost, naročito mladim roditeljima.
„Danas su roditelji pred velikim izazovima i veoma im je teško. Preveliki akcenat se stavlja na fizički izgled ali to vodi do apsurda. Kada smo se već dotakli narcizma, mislim da je reč o želji da se pobegne od ništavnosti i osećaja praznine, nesigurnosti u sebe i uverenju da jedino ako telo prepravimo onako kako se servira u medijima, možemo da se osećamo dobro, sigurno i budemo prihvaćeni. Ovakvi stavovi i razmišljanja vrlo se lako, nesvesno prenose i na decu. Zato dete mora da nauči da bude sigurno u sebe, da voli sebe, da sutra u nekim situacijama kada se ne oseća dobro ume samo sebe da umiri, a ne kao osobe koje boluju od bulimije i anoreksije koje kroz preteranu fizičku aktivnost ili odbijanje hrane nalaze način da uspostave kontrolu nad emocijama ili umire sebe kada ne umeju drugačije. Stvarno je važno da se deca prate, razumeju i podržavaju.”
