U vremenu kada su društvene mreže postale najuticajniji medij i glavni kanal izražavanja, sve češće se susrećemo sa neobičnim pričama o zavisnostima koje deluju kao scenariji iz TV emisija. Koliko je od toga istina, a koliko senzacionalizam, objasnila nam je dr Katarina Crnić, specijalista psihijatrije, sa višegodišnjim iskustvom u radu s adolescentima.
Zavisnosti koje zaista viđamo kod mladih
„Najčešće se susrećemo sa zloupotrebom marihuane“, navodi dr Crnić. „Ovde se radi se o psihičkoj zavisnosti, a marihuana je najzastupljenija supstanca koju mladi prvo probaju iz radoznalosti, a zatim sa njom često imaju problem. Takođe, u porastu je i zloupotreba stimulanasa i opijata, dok je upotreba heroina i halucinogenih droga kod adolescenata danas retkost“, istakla je za portal „Bolje navike“ doktorka Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti.
Popularne emisije iz SAD koje prikazuju slučajeve takozvane zavisnosti od jedenja sapuna, pijenja benzina ili gutanja neobičnih predmeta itekako su privukle javnosti, ali koliko u svemu tome ima istine i da li se ovi oblici ponašanju mogu nazvati zavisnostima?
„Opisani nesvakidašnji oblici ponašanja najčešće nisu bolesti zavisnosti prema važećim klasifikacijama“, razjasnila je dr Crnić. „Radi se o psihijatrijskim poremećajima iz drugih kategorija, najčešće su to obsesivno-kompulsivni poremećaji, poremećaji ishrane ili seksualne devijacije. Osobe su često svesne apsurdnosti svojih postupaka, ali ne mogu da ih kontrolišu“, dodala je ona.
Neki od navedenih primera, poput udisanja benzina ili lepka, zaista mogu prerasti u zavisnost, ali su danas ovakvi slučajevi retki i uglavnom su povezani sa mladima iz socijalno ugroženih sredina.
„Pojedini primeri u medijima su čak i izmišljeni, često lansirani radi povećanja gledanosti ili prikupljanja pažnje putem društvenih mreža“, objasnila je dr Crnić. „Ipak, čak i kada govorimo o stvarnim slučajevima, važno je naglasiti da osobe o kojima je reč zaista pate i imaju ozbiljne psihijatrijske probleme, koji se ne smeju svoditi na senzacionalizam“.
Prema rečima dr Crnić, većina specifičnih poremećaja ponašanja nastaje kao odgovor na duboke emocionalne traume.
„Često su uzrok visok stepen anksioznosti, stres, gubitak bliske osobe, pubertetska kriza ili posledice zlostavljanja u detinjstvu. Porodice se stide ovih problema i pokušavaju da ih sakriju, čime se oni samo učvršćuju i postaju hronični“, istakla je ona.
Roditeljska dilema: različitost ili razlog za brigu?
Adolescencija je vreme promena, istraživanja identiteta i granica. Roditelji se često pitaju gde je granica između „normalnog eksperimentisanja“ i potrebe za intervencijom.
„U ovakvim slučajevima teško je govoriti o slobodi izbora“, naglašava dr Crnić. „Osobe koje pate od ovakvih poremećaja su zapravo zarobljene u svojim ritualima i ponašanjima. Kod tinejdžera, svaka izražena neobičnost u ponašanju treba da bude signal za uzbunu. Ako se reaguje na vreme, šansa za uspešno lečenje je mnogo veća nego kasnije“.
Prevencija i rani razgovor sa stručnjakom su ključ
Roditelji često ne znaju kome da se obrate kada primete promene u ponašanju deteta. Prvi korak je, prema dr Crnić, uvek isti – razgovor sa stručnjakom.
„Otpor prema priznavanju problema je veliki, kako kod tinejdžera, tako i kod roditelja. Zato je važna dostupnost stručnjaka u školama, domovima zdravlja i zajednicama. Prevencija, otvorena komunikacija i edukacija su najjače oružje protiv svih oblika zavisnosti“.
Neobični oblici ponašanja kod dece i mladih ne moraju nužno biti „moderne“ zavisnosti, ali ukoliko su uporne, opsesivne ili štetne – zahtevaju ozbiljan pristup. Roditelji, ne ignorišite signale. Prvi korak nije osuđivanje, već razumevanje i traženje stručne pomoći.
