Roditeljstvo danas podrazumeva visok nivo informisanosti, uključujući i razumevanje sveta video igrara koji je današnjoj deci i mladima posebno zanimljiv. Zato je važno da znamo koje igrice dete igra, kakvi su njihovi ciljevi, ko su likovi, ali i kako funkcionišu vremenska ograničenja.
„Najvažnije je da sam roditelj ne bude model zavisnosti od ekrana. Ako dete vidi da mama i tata koriste tehnologiju sa merom, veće su šanse da će i samo pratiti njihov primer“, objašnjava naša sagovornica, Snežana Golić, pedagog.
„Takođe, važno je i da, kroz razgovor, učimo decu da razaznaju kako se osećaju dok igraju video igre, da prepoznaju emocije poput uzbuđenja, frustracije, pobede, poraza. Na ovaj način, podržavamo razvoj njihove emocionalne pismenosti i učimo ih kako da emocije ne budu razlog za impulsivno ponašanje, već prostor za učenje i samoregulaciju”, dodaje Golić.
Roditelji koji uspevaju da kombinuju toplinu i doslednost, bez pretnji i popuštanja, imaju najbolje rezultate. Autoritativan vaspitni stil, koji uključuje jasne granice, ali i otvorenu komunikaciju, najviše doprinosi zdravom odnosu deteta prema tehnologiji.
„Igrice same po sebi ne stvaraju zavisnost. Ona najčešće nastaje kada dete u svakodnevnom životu ne dobija dovoljno osećaja uspeha, kontrole, pripadnosti ili smisla. Kada je igrica jedino mesto gde dete „pobeđuje“, oseća se prihvaćeno i važno, tada se javlja rizik”, objašnjava Snežana Golić.
Granica se prelazi kada igrica postane važnija od svega, kada dete počne da zaboravlja na obaveze, ne oseća glad, ignoriše prijatelje i ne pokazuje interesovanje za svet oko sebe. Kada vidimo da dete ignoriše čak i osnovne fiziološke potrebe (glad, žeđ, san), da se povlači i postaje nervozno van igre, zavisnost tada više nije samo rizik, već realnost. Pored toga, dete koje sve više zanemaruje sport, druženje, porodicu i pokazuje teškoće u emocionalnom balansu često ni samo ne zna šta mu tačno fali ali daje jasne znakove da mu je potrebna pomoć da izađe iz tog kruga.
„Zabrana igrica kao kazna obično stvara efekat „zabranjenog voća“. Mnogo bolji pristup je dogovor, uključenost roditelja i jasno postavljanje granica. Kada im ostavimo da sami procene koliko bi igrali, često upisuju nerealno niske brojeve. U teoriji im je sve jasno, ali im u praksi treba podrška da se izbore sa šarenim i zavodljivim svetom virtuelnog. Ne osuda, podrška”, ističe naša sagovornica i savetuje roditeljima da, ukoliko se jave poteškoće u vezi sa kontrolom video igara u životu njihovog deteta, ne dožive to kao lični poraz, već znak da je detetu potrebna dodatna pažnja, oslonac i razumevanje.
„Pokušajte da osnažite odnose u realnom svetu – uvedite zajedničke aktivnosti, razgovore, svakodnevne male rituale bliskosti. Ne rešavajte sve zabranama, već kroz strukturisane dogovore. Ako vidite da ne uspevate sami, obratite se stručnjacima”, zaključuje ona.
