Nedavno je u Beogradu proglašena epidemija malih boginja. Gradski zavod za javno zdravlje tada je kao razlog za proglašenje epidemije istakao činjenicu da broj obolelih odudara od uobičajenog, imajući u vidu da smo na državnom nivou bili pred eliminacijom ove bolesti. Među onima koji su u trenutku proglašenja epidemije bili zaraženi, gotovo 65% njih nisu bili vakcinisani. O tome šta ovi podaci znače za javno zdravlje i da li se epidemija mogla preduprediti, razgovarali smo sa spec. epidemiologije u penziji dr Jasminkom Mišković.
„Epidemija malih boginja direktna je posledica niskog obuhvata potpuno vakcinisane dece. Željeni obuhvat potpuno vakcinisane dece je minimum 95%, a imunitet koji se razvija posle vakcinacije je solidan i predstavlja efikasnu odbranu od prenošenje infekcije, zaražavanje i razvoj oboljenja. Međutim, u poslednji desetak i više godina obuhvat vakcinisane dece opada, što je uzrokovalo ovakvu situaciju“, poručila je dr Mišković.
Nakon što je epidemija proglašena, pokrenula se diskusija u javnosti, te je došlo do izražaja da mnogi ne prave razliku između malih i ovčijih boginja. Uprkos tome što ova dva oboljenja imaju iste početne simptome (bol u grlu, povišena telesna temperatura, malaksalost, gubitak apetita), veoma je važno napraviti razliku između njih. Osim toga što postoje izvesne razliku u vidu manifestacija na koži i načina njihovog širenja, najznačajnija razlika sastoji se u tome da kod ovčijih boginja nema ozbiljnih komplikacija, dok to nije slučaj sa malim boginjama. Takođe, za razliku od vakcine protiv ovčijih boginja koja prema Pravilniku o imunizaciji nije obavezna, vakcinacija kombinovanom vakcinom protiv malih boginja, zaušaka i rubele (MMR) obavezna je za svu decu pre polaska u osnovnu školu.
„Rizik po javno zdravlje veoma je značajan, kako za decu tako i za odrasle koji nisu vakcinisani i nisu preležali ovo oboljenje. Male boginje, posebno kod odraslih, za posledicu mogu imati ozbiljne komplikacije, pa čak i smrtni ishod. Ovakve situacije moguće je sprečiti pravovremenom imunizacijom, pregledom, praćenjem i izolacijom obolelih, kao i sprovođenjem ličnih i opštih higijenskih mera u porodici, kolektivu, grupi“ istakla je naša sagovornica.
Uprkos svim ovim indikacijama, poslednjih godina svedoci smo sve većeg nepoverenja građana u medicinsku struku i širenja brojnih dezinformacija kada je zdravlje u pitanju. O tome šta smatra uzrokom ovog problema i kako bi on mogao biti prevaziđen, dr Mišković kaže: „Većina ljudi odmah prvo potraži odgovor na internetu, jer „Google bolje zna“. Internet je moćno oružje, ali nas može dovesti u zabludu ukoliko ne poznajemo oblast koja nas interesuje, te je izbor prave stranice na netu važna stvar. Objavljivanje sadržaja je slobodno, bez provere dostupnih informacija, što u nekim slučajevima može biti dobra stvar ali ne uvek. Pedijatri, pak, imaju malo vremena za razgovor sa roditeljima i sve je manje lekara. Negovanje poverenja u odnosu pedijatar – roditelj je odlučujući faktor. Strpljenje i mera razumevanja za uplašene roditelje takođe je vrlo bitno. I na kraju, uvek se lakše zapamti negativna vest nego pozitivna.“
