Da li vam se nekada desilo da otvorite kesu čipsa i jednostavno ne možete da prestanete da jedete dok ne dođete do kraja kese? Ili kutije sladoleda? Ovde „glavni krivac“ nije ni čips, a ni sladoled, već spoj hemijskih elemenata koji se nalazi u njima, ali i u našem organizmu. Kada svemu tome dodamo uticaj naših osećanja i raspoloženja, samo nauka može objasniti ovaj fenomen.
Nova analiza[i] koja obuhvata čak 281 studiju sprovedenu u 36 različitih zemalja pokazala je da je zapanjujućih 14 odsto odraslih zavisno od ultra prerađene hrane. Ovo otkriće pokazuje nam da su namirnice kao što su kobasice, sladoled, keks, bezalkoholna slatka pića pa čak i slatke žitarice povezane sa različitim oboljenjima, uključujući i bolesti zavisnosti.
„Iako problem nije isključivo šećer, činjenica je da je većina visoko prerađene hrane koja dovodi do zavisnosti veoma ukusna. Važnu ulogu u ovom slučaju igra dopamin, neurotransmiter odgovoran za žudnju, osećanje sreće, euforije. Primera radi, čak i pre nego što osoba krene da jede hranu kao što je čips, dopamin počne da raste, a kada se željena hrana pojede, dopamin naglo pada što dovodi do takozvanog osećaja izduvanog balona“, objasnila je naša sagovornica, prim. dr Marija Đurović, psihijatar, subspecijalista psihoterapije, Šef Odseka za adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju Bolnice za psihijatriju KBC Dr Dragiša Mišović – Dedinje.
„Važno je da naglasimo da se bez obzira na ovaj mehanizam neće svi ljudi osećati i ponašati isto jer ne mogu svi na identičan način da kontrolišu svoje potrebe. U slučajevima gde ljudi ne mogu da prepoznaju svoja osećanja, skloniji su da ih zaguše hranom. Ipak, bitno je znati da je uloga hrane da zadovolji glad, a ne da ispuni druge potrebe.“
Šta nas još tera da jedemo više?
Rezultati onlajn istraživanja sprovedenog u Srbiji u okviru nacionalne kampanje „Teži ravnoteži[ii]“ pokazali su da većina građana, čak 76 odsto njih, veruje da postoji veza između njihovog raspoloženja i hrane koju konzumiraju, odnosno da stres, tuga i dosada utiču na to da jedemo više.
„Pacijenti sa kojima sarađujem koji imaju poremećaj u ishrani često koriste hranu za zadovoljenje drugih emotivnih potreba. Njihovi izbori kada je reč o prejedanju nikada nisu zelena salata, brokoli ili avokado. Kada se osećaju loše, tužno ili neprihvaćeno, odabraće hranu sa najprivlačnijim ukusom“, naglasila je naša sagovornica.
Ona je takođe dodala da deca uče od roditelja i od njih usvajaju navike o ishrani. „Radila sam sa majkama koje se bore sa poremećajem u ishrani i često se dešavalo da mi kažu kako i njihovo dete odbija da jede“, podelila je prim. dr Marija Đurović.
„Iako je važno da roditelji razgovaraju sa decom o zdravoj ishrani, postoji i drugi ekstrem gde roditelji deci nikako ne dozvoljavaju slatkiše kao što je čokolada. U ovakvim situacijama, kada dete dođe u školu, na rođendan ili u neki drugi vršnjački kolektiv gde se jedu čokolada ili torta, zbunjeno je duplim porukama koje prima. Zato deca nekada krenu da se prejedaju ne bi li se priklonili društvu“, objasnila je ona.
Kroz naš razgovor, profesorka je naglasila činjenicu da je suština zdravlja u balansu, odnosno uravnoteženom unosu namirnica i načinu kontrole sopstvenih osećanja. „Ono što može pomoći jeste da se obroci planiraju. Već sam govorila o tome kako u medicini ne posmatramo hranu kao zdravu ili ne. Primera radi, jabuka je zdrava ako pojedete jednu, ali ne i tri kilograma dnevno. Suština je da se namirnice pravilo upotrebljavaju, a ključ ovde je da ishrana bude sveža i izbalansirana“, zaključila je prim. dr Đurović.
[i] https://www.nutrition.org.uk/media/swdophda/upf-position-statement-april-2023.pdf
[ii] http://teziravnotezi.rs/2024/10/10/kako-emocije-uticu-na-ishranu-gradana-srbije/